K A L T R Š M A

SCENA 1
Likovi: Emigrant, Kćer, Sin, Žena
Dnevni boravak, sto, stolice, pribor za jelo, sok u boji kao ‘’supa’’…

Emigrant (Komično, čisti sto, pokušava mrve sa podmetača, odnijeti ali mu ruke treskaju, vraća podmetač na sto, pokušava četkom za smeće koju skida sa metle, dosjeti se da nije higijenski,pa prosipa mrve na stolnjak pa lagano rukama čisti , servira ručak i pjevuši “Ima dana”)
(Dolazi sin, baca torbičak i sjeda k’o pravi gospodin)
Em (Nastavlja rad, zastaje): Riješi li se Statistike?
Sin: Nisam siguran…Izostao sam na par vježbi tako da sam imao nekih dilema.
Em: Kad dangubiš po gradu sa rajom, tu nema dilema … redovan si ko švajcarski sat…svaki dan … nema da nema.
E moj baćo ne može to na zelenu granu.
Sin: Ne pitaš se zbog čega je to tako?
Em: Kako da ne! Znam i “precizan” odgovor.
Sin: Baš me zanima šta si pametno izmislio?
Em: U bar se ne mora nositi torba. Kada nema torbe, nema knjiga, nema
statistike a o Gausu i raspodjeli tek … ni abera …
Sin: Ne vidim što je toliko bitan taj Gaus i njegovo zvonce?
Em: Eto, znao sam, osnovnu pouku si zaboravio … to je dokazana zakonitost masovnih pojava nije švrljanje po gradu.Sin: Kao da ti nisi švrljao u mojim godinama?
Em: Jesam, jesam… ali subotom i nedeljom, razbijajući glavu kako da potrošim ona 2 dinara ili da ih sačuvam za sledeći put.
Sin: Uh što si uživao u tim ljepotama!
Em: Naše vrijeme nije koristilo tvoj kompas.
Bijesno auto, “Najke” I “Tata mu je generalni menadžer”… to je hrana za nedorastanje.
Mi smo uživali u našim malim svjetovima: druženje na korzu, igrankama … mjesecima loveći jedan jedini pogled, smjeh do besvijesti, sport bez potrošačkih surogata i ograničenja na sat, lijepa pjesma, iskrena prijateljstva…

Sin: Šta se tu pametno moglo naučiti?
Em: Ah šta … Mnogo, mnogo toga što vama u ovom “raju” nedostaje: Svijest da si član društva, kolektiva, da razumiješ život, svijet oko tebe, svoje nesebično i aktivno mjesto u njemu, razvijanje solidarnosti, odgovornosti, naklonost moralu, kreativnom radu, ljubavi i osjećanima ljepote…
Sin: Ima li šta duhovito nakon svega toga!
Em: Kako da ne, otkrili smo model kako da budeš najbolji za svoju ženu, a još bolji za sve ostale.

Kći: Ćao (Ostavlja torbe, sjeda na trosjed).
Em: Ćao ljepoto tatina! Šta si mi ti danas pametno naučila?
Kći: Ah…Bilo je dobro.
Em: Ja budala što pitam … Sve mi je jasno kad vidim da čas počinje u 8 sati i 58 minuta.
Sin: Stvarno, zašto nastava počinje u tako glupo vrijeme?
Em: Kako ti nije jasno … Da moji đaci nauče brojati … Iduće godine će nastava počinjati u 8 i 59 … Tako do 100, sve dok ne nauče koliko minuta je kloz inaf za jedan sat!
Sin: Ha ha… Šta poslije?
Em: E pa … Baš me briga. Valjda ćete do tada završiti školu. Neka razmišlja nauka za dalje!
Kći: Uh al si smiješan! Krajnje je vrijeme da o ovdašnjem životu ne razmišljaš ironično. Ti vrijeđaš dostojanstvo svih ostalih u Setleriji. U mom razredu ima preko 10 različitih nacija.
Em: Da, da, da mnogo provikani multikulturizam koji bi trebalo da bude prednost u svakom društvu koje drži do razvoja svoje budućnosti. Kad ja ovakav kuham ručak…sve bi vam trebalo biti jasno!
Vidio sam da ste različiti, ali vam je ipak nešto zajedničko!
Sin: A to je?
Em: Eto danas…na primjer … Niko nije uradio domaću zadaću do kraja … Mislim uspješno, da vidi neki smisao!
Kći:… Eto danas … na primjer gospodine sveznajući … Ja jesam!
Em: Tačno, tačno samo što ti je zadaća ostala na stolu! Ne daj mi da lažem idi pogledaj u tvoju sobu! Ja nastojim da ništa ne govorim što se ne može dokazati …
Kao što niste do sad naučili a trebalo je da jeste: nauka počiva na praktičnim dokazima, filozofija na logici a umjetnost na osjećanjima.
Filozofija nas pouči da pitamo sa smislom a umjetnost da odgovaramo briljantno. Sin (podrugljivo): Pa ti nemaš ništa od toga!
Em: O mamu li ti tvoju! Zato imam vas da vas maltretiram svaki dan … Hajde da sada ručamo … Evo stiže i gazdarica.

Žena (Ulazi, sva važna): Ah što sam umorna …
Em: Opet … zar?
Kći: Da si se mudrije udala sada bi bila sretna gospođa!
Em: Da se pametnije udala sad bi ona bila sretna raspuštenica! A onaj bi dobio loto premiju i život bez stresova … a vi bi u školu-gradskim !
Sin: Kako si spreman tako samovoljno i brzopleto da donosiš zaključke…daj nauči nešto i od drugih!
Em: Niti sam previše pametan, niti imalo glup … svjestan sam života kao i moje pozicije u njemu. Nikada više svoju skromnost i vrijednost neću bacati pod noge nedostojnih koji su to sramno zloupotrebili … Kritično preispitivanje stvarnosti rađa samo kvalitete, progres … to je darovitost a ne cinizam-kako se vama dalo pričiniti … Uopšte nisam isključiv… Imam sijaset mojih dobronamjernih nedostataka, skoro kao i vaših , samo što su malo veći pa ih ne vidite …
Učim, učim i od drugih…eto od ćere sam naučio kako se zaradi $200 a potroši $300, kako dvanaest pari štikli stane u pola ormara … Ja sam zapamtio samo dvanaest, dovoljno od mene u ovim godinama … iako bi idealnije bilo da znam koji dan se nose crne, kada žute, kada lila!
Kći: Da si pažljivije slušao mogao si nešto pametnije naučiti!

SCENA 2
(Sjedaju za sto da ručaju za stolom sin i kćerka… služi Em i Žena).

Em: Jesam, jesam … naučio sam i štediti … kad ti kažeš .. .Ajde jedi …”uštipke” su gotovi … Ja sam već doručkovao! (smijeh)
Sin: Čime sam te ja naoružao …?
Em: (Donosi supu) Od sina … ah … kako se prljave čaše nakon pijanke u podrumu ne peru po tri dana … lagano se prošvercuju na viši nivo, to jest ovdje gdje rob radi … Dalje,u njegovom sobičku vidim paletu mirisa, prebrojim…Pogađate li koliko … dvanaest … koja … e to vam se zove, koincidencija … mlada gospodo što sam ja odmah ukapirao i podatke ubacio u memoriju radi opsesivnih manipulacija, pozivajući taj mister broj često na suočenje … sve do otkrića … zašto … Zašto baš dvanaest … dvanaest pari štikli i svaka ima svoj parfem? Upornim promišljanjem, metodom indukcije, postavljajući teze, antiteze i sinteze, naravno, od posebnog do opšteg, jedva nekako, otkrio sam: …
Svi: Šta … šta to?
Em: Pa ja dvanaest godina tražim posao … naravno .. .bezuspješno …!
Žena: Kad nećeš da učiš!
Em: (Ručaju) … Pogriješiti dalo se opet vladarice presvijetla; vama … ja učim od vas, kao što sam već priznao, svaki dan otkrivam nove briljantine!
Kći: Navedite nam bar jedan, ali ne izigravaj prastare mudrace!
Em: Od gazdarice sam isto naučio jednu važnu stvar…ako živo biće radi osam sati, mora spavati četrnaest!
Od studenata da se fakultet može završiti bez pročitane knjige i ispita pred profesorom, oči u oči, da mu objasnite jedan sat, u kreativnom razmišljanju … šta ste to naučili demonstrirajući progres “cognito ergo sum” … a to je, znam da se nećete složiti, kruna studiranja …
Žena: Oni koriste modernije metode, ti si zastario…kao tvoj Ćoban…
Em: Ma nemoj kuruze ti i bogomajke čajničke …!
Da već znam na šta ciljate…dobiješ pitanje, ali vam ponude odgovore što je pola ocjene, npr.: Kosovska bitka je bila, pod a … IV vijeku, pod b …XIV vijeku, pod c … XXIV vijeku.
Sin: Tu ne vidim ništa loše! Lakše ćemo naučiti!
Em: U tome je problem, važne istorijske datume akademski obrazovani pamte po godinama, činjenicama, izvorima, dokazima … ovako, kad pročitaš pitanje, prvo što ti se nameće i što si memorisao na času je … ah to je bilo davno, sigurno je ova velika cifra i naravno zaokružiš tačku c, iako do dvadeset i četvrtog vijeka malkice ćete sačekati!
Kći: Nisi ti za ovakva demokratska poimanja, suviše si grub i limitiran i još ismijavaš naš demokratski parlamentarni sistem!
Em: Kakav pogodak! Da li da to shvatim kao kompliment ili vašu pažljivu zahvalnost? Ali učim i od ovog sistema … Od ove prekrasne demokratije sam saznao mnoge mudrosti, potvrdilo se ono što su nas naši nastavnici učili davnih dana … u onom, kako vi učite, socmraku!
Sin: A to je?
Em: Oni su trubili da neki momci maštaju da smisle mašinu koja sama radi, takozvana “Perpetuum mobile”- ne traži ulazne sirovine, energiju niti kontrolu ljudskog uma … sve to da proizvode loj za mazanje već masnih guzica na kojima odabrani nikada neće dobiti žulj! To vam se čudo zapadne civilizacije zove slobodno tržište … Sve je dozvoljeno … račun plaća neupućena sirotinje!
Kći: Kako to?
Em: Vrlo vješto uz pomoć neodgovorne nauke: Vrijednost dolara više ne garantira zlatna podloga već hartije od vrijednosti, što bankarsko prokletstvo emituje na gladno tržište … naravno bez kontrole. Tako se troši, draga ćero, više nego što se zaradi … Sirotinja živi od kartica i kredita, plaćajući ogromne kamate. U magistralnim finansijskim tokovima dominiraju investicioni baloni koji nisu odraz realnog rasta društvenog proizvoda … Kada se oni zaljuljaju, njišu se životi miliona, ideje vodilje ovog monstruma od demokratije, a kako vidim i cijeli sistem “blagostanja” bez pravde, solidarnosti i morala, kako je na kraju balade priznao vodeći kreator ove ovdje finansijske ledine.

Žena: Glava mi puca od vaših gluposti. Može li se pričati o ljepšim stvarima?
Kći: E baš si težak tip … Kako bi bilo lijepo da i nešto interesantno smisliš, makar izmišljaj priče!
Em: Eto na primjer, ovo neću izmisliti … ovo je istina … imam i svjedoka ako bude pošten da prizna svoje grijehove…
Sin: Dakle … kreni! Slušamo …
Žena: Šta li će sada da izmisli…dokona usjedjelica…
Em: Ništa nije izmišljeno … garant! Eto, danas sam vozio jednu lijepu djevojčicu u školu … I dijete ko dijete, ništa naročito … kao svi ostali smetlarski đaci … po hitrosti koraka može se zaključiti da zna da život traje sto pedeset godina … Vozač je čekao petnaest minuta dok se princeza došetala … Ništa naročito, ali neobično je bilo da je nosila tri torbe … O, rekoh sebi šapatom … ova ide u tri škole … svaka čast, ali da je priupitam za svaki slučaj …
Jest đavola … koje škole! U najvećoj šminka … u srednjoj oprema za rekreaciju …
Žena: Šta je tu čudno … molim te lijepo!
Em:… a u najmanjoj knjige … više od dvije ni sa kompresorom … dobro nije ni to čudno … ali na jednu torbu je svezala veliku šarenu maramu … i to od svile, da se leprša u pokretu …Bijeloplava kombinejšn…Ja sam razmišljao koji je smisao … i naravno otkrio-da se privuče nečija pažnja … Nije ni to čudo … dijete ko dijete … raste, šminka, telefoni, dvanaest pari cokula, iako pet dana ide u školu … Sve to dođe prije nego što treba, i šarena marama sa crvenim hlačama … dakle …
Sin: Dakle, ja još ne vidim … šta je čudno …
Em: Ništa čudno … samo sve vrijeme – od kuće do auta, nekih sto pedeset metara, šarulja se vuče po zemlji, to jest čisti parking … Dobro, dobro ni to nije čudno, dijete ko dijete, neko će oprati … kad vas nema kući … Stavi djevojčica svoj prtljagu na zadnje sjedište, te mi konačno krenusmo …
Poslije dvjesta metara povika:
’’ Joj … joj … stani … stan … brzo!’’
Rekoh – da nisam koga udario u neznanju? Ne, ne …o na ti izlazi, otvara vrata i podiže na sjedište onaj kraj marame što visi dodirujući pod, prilično čistog fri taksija …
Morao sam je pitati, uz izvinjenje pokorno, mada nije uputno … Šta to radiš, bona …
“Da se ne prlja”… kaže dijete…
Žena: Ni to nije čudo … ti uobražavaš …
Em: Nije čudo, ali je uvredljivo za naš auto … dobro … trebalo bi ga ponekad oprati, ali molim vas lijepo, to nije bilo fer za poslušni ‘’fordić’’.
A posebno, opet vas molim pokorno, za napaćenog vozača!

Sin: Bolje bi bilo da napaćeni vozač počne konačno nešto da radi, kao i ostali !
Em: Sutra je intervju…spremio sam se muški, siguran sam…
Kći: Kako možeš biti siguran!
Em: Neću imati za konkurenciju najboljeg kandidata.
Žena: Džaba ti najbolji kandidat kad natucas engleski!
Em: To nije tačno … moj engleski nije perfektan, ali je dovoljan da izrazim mnogo plodotvornije ideje nego većina vas sa tečnih par rečenica … To smeta samo bogatim eksploatatorima da vrše diskriminaciju i nas vrijednije potlače.
Kći : Dok je neko bogat, po tebi nije dobar … Nemoj biti tako isključiv!
Em (ljutito): Baš tako … eto tebi u inat … I saznaš da je plemenit tek kad mu se avion strovali pa potplate novinara da sroči bajku naivnim, stari ofucani šablon:
Počeo kao siromašni trgovac cipela … radio dan i noć…radio noć i dan … pa shvati … sto ja ne bih pokušao nešto za sebe … komplikovanije…te otvori mali biznis…prodaja dijelova za naftnu industriju…tako na sitno , po malo, radio dan i noć … pa onda … noć i dan…vidi fali mu fakultet … upiše biznis, naravno uz rad , sve misleći na sirotinju, ali sad promjeni stil rada te sad udarnički i danonoćno …širi posao … širi mrežu korisnika … Diplomira na temu ‘’Profit i kako se dijeli u mreži zaslužnih’’
Žena: Prestani ako znaš za milost … ne maltretiraj nas!
Sin: Nastavi ti, baš je uzbudljivo, evo suze mi krenuše!

Em: Sve je to istina … jednostavno kao pasulj…pročitao sam…uh … sad zaborav … Gdje da nastavim … ono … aha … radi danonoćno … mreža, poslovni partneri ti meni ja ću tebi…Onda promjeni … uvede inovaciju, jedinstven patent, novu taktiku … sad je nazove … a sada idemo ja tebi, ti meni … sve u krug. Odmara se samo kad ga žena pošalje u prodavnicu.
Kći: Šta će tamo poslovan čovjek!?
Em: Šta će tamo … ne zna ni on … tako jednom otišao …žena ga uputi da kupi štipaljke … ono (okrene se djeci) za veš što se kači da se osuši poslije pranja …
Uh ne prebrojah, sigurno je i on tražio dvanaest!
Elem, zaluta on tako u nepoznati dio grada … okrene se … vidi piše “Bombardijer”. Ko veli, kad sam već tu da kupim nešto da ne gubim vrijeme … ovdje je vrijeme lova … Mali … samo osam sjedala a samo dva krila … Baš dobro, ne moram sad iz kuće da se muči fotelja …
Kad imaju partneri, hoću i ja!

Žena: Što petljaš … daj prestani!
Em: Kad ti kažem … ali sad promjeni stil rada opet…samo dnevno radno vrijeme … ali uzduž i poprijeko meridijana i paralela … padne jedan kursić za pilotiranje … Kina, Rusija, Azija, Afrika… sve oni sitni djelići za naftu … i pokoje cipelice, naravno, sve misleći na sirotinju … Kad god leti kroz oblake, pita se kako li je onim ispod … Taman kad je nosio lijek prijatelju u neko selo na Aljasci… otkaže motor … tragedija … Žena plače, prijatelji plaču, novine plaču. Niko ne spominje dvanaest štipaljki!

Sin: Kad je to bilo?
Em: Ima pola godine.
Kći: Šta sad žena sama?
Em: Nije stradao, malo se ugruvao … malo stres… malo strah… dramatično… On tvrdi zahvaljujući vještom pilotiranju de se spasio, a mediji ističu veliku ulogu elastičnih krila, tako da Bombardijer trlja ruke…
Ali istina je da su ga spasile štipaljke … sjetio se da je stavio padobran da se suši … a ona jadnica!
Žena: Sama…?
Em: Sama … nije sama ima kučiće … al’ još plače plače… žali žena muža kao što bi i moja, ne daj bože, da mi kupi avion.
Žena: Ta priča te neće tresnuti! A što žali kad će se oporaviti jadnik?
Em: Ne piše zašto … Ja pomislih … možda nije dobila štipaljke! Odnio bih joj da znam adresu…Što da ne pomognem jadnoj ženi … kad je i njen muž tako prošao, nesretni dobrotvor iz aviona?
Naše se i tako – i tako ne koriste!

Žena: Ako sutra tako nastaviš, ne gine ti pica još koju godinu.
Em: To nije tvoja briga već mi ispeglaj odjelo a ti (kćeri) naglancaj cipele da se menadžer može ogledati na njih, a ti ćeš mi posuditi kravatu! Ovo je molba… da se na bih odlučivao na drastične … autoritativne metode!
Žena: Koje odijelo?
Em: Koje … pa samo jedne imam! Onih jedanaest ću kupiti kad ti potpišeš za “Bombardijer”!
Kći: Koje cipele (smije se)?
Em: Eto ga … ona opet “koje cipele”… odaberi od mojih dvanaest one koje nisu šuplje. Znaš da ja nemam paradne … eno ih u ormariću, polica ispod štipaljki … jeste,
jeste … kuruze mi Ćobanove!
Sin: Dosadan si i ti i tvoj Ćoban … Koju kravatu?
Em: Eeee ne muči vas nostalgija … nije to za malene …
Bilo koju, svaka je upotrebljiva, kad nemam svoju!

Kći: Mama je u pravu … kad se tako skockaš možeš da raznosiš picu!

Em: Bolje je voziti picu… ali … kao gospodin, kao ja… elegantno… ponosno, sa dostojanstvom koje plijeni… osvaja…šarm neodoljiv…bakšiš pola gospojine plate! Ne kao tvoja mati menadžer… a u stvari fizikalac… poslušni kunić što ga kompanija istrenira da maltretira sirotinju.
Kad kažeš “menadžer”… ej puna ti usta…me-na-džer! Ja mislio taj poznaje organizacione nauke ko magistar sa stotinu mrežnih dijagrama u glavi… taj poznaje ekonomiju, društvene nauke, psihologiju ličnosti, andragogiju, pedagogiju i ostale trice … Ćorak… On mali miš, isto k’o i ja, samo misli da je nešto.

Žena: Čovječe, dozovi se pameti … ovo je Setlarija …tako ništa nećeš dobiti!

Em: Pa šta ako je Setlarija … nije amnestirana od promašaja-neefikasnosti … Eto Glenimur tranzit rekonstruišu pet godina!
Sin: Da na Balkanu nije slučajno efikasnije?
Em: Nego šta! Mi za pet godina rasturimo jednu državu … napravimo pet država po njihovom receptu, sve i jedna-jedita svjetski priznata. Ovdje treba svježih, djelotvornih promjena na svakom koraku.
Žena: Da ih ti slučajno ne bi donio?
Em: E vidjećeš ti sutra … Sve sam pripremio … ostaće frapiran… bez teksta … kad čuje moje patente … Tražiću 120 000$ godišnje, 25 % profita od svakog proizvoda što budem izmislio, nov auto, plaćen benzin, parking… sekretaricu…mlađu od tebe bar desetka … ljepšu od Brigite Bardot … Samo da ne voli mačke!
Sin: E to me već ljuti!

Em: Nemoj se ljutiti … proporcije varaju … Ja znam dobro da osamnaest i dvadeset osam ne idu baš uz moral, ali…dvadeset osam i pedeset tri … sasvim elegantno!
Sin: Opet sam ljut … nisu tvoje godine za tako neodgovorno ponašanje!
Em: Dobro, dobro … smiri se… Priznajem nije ni to u redu kad si se već uhvatio obraza … ali zamisli … radimo zajedno, ona se smješka, mlati zadnjicom oko mog nosa, gurka oko stola i odjednom nestane svjetla … ona pravo meni u krilo… Šta bi ti uradio? Pobjegao …
Sin: Lude ideje su moguće ali i razum …ne moraš uzeti ono sto ti ne priliči … to je neodgovorno!
Em: Dobro, dobro …samo se ne ljuti… Učiniću ti po volji … ne moram uzeti ono … uzeti … obećavam … neću uzet i… eto … mogu ja sutra i bez kravate!
Žena: Samo ti sanjaj i misli da si bog.
EM: Alal pogodi, svaka ti čast! Sad mi je jasno što si tako uspješna… upravo sam neki dan tako nešto sanjao!
Kći: Izvolte profesore, baš s velikim nestrpljenjem očekujemo uzbudljivu stori-kako je naš dadi sanjao da je bog.
EM: Kako … kako … isto kao i vi da kupujete štipaljke u Bombardijeru!
Dobijem ja tako, preko gazdaričine štele naravno, dim džob pozišen Pomoćnik instalatere u jednoj velikoj korporaciji. I naravno vučem kofere alata na vrh solitera do bazne stanice gdje trebamo zamijeniti kontrolnu ploču za dojave alarma.
Sin: Sigurno si pogriješio adresu!
EM: Nisam ja nego šef i podario mi kolegijalno sori sa osmijehom, a ja njemu sve po spisku. I tako ja odvrnem i zavrnem 48 šarafčića, veliki tehničar izvadi staru i ubaci novu ploču, pritisne dugme test, klima startuje, alarm startuje, svjetla se pale, na displeju konfiguracija u redu, i tako na tridesetak solitera … On od menadžera pohvalu, ja žulj na ruci!
Jedan dan- problem: test pao, ništa ne reaguje. Kad on poče histerisati, bacati kofere, dere se krišti, sumnjajući da sam mu ja namjestio igranku … Ja mu kažem da se smiri da ćemo sigurno riješiti problem … a on samo ponavlja “šta će nam uraditi gazda”, da je za emigrante samo pica, ko nas dovede da pravimo belaj, pokazujući meni izlaz na vrata. Poslije deset minuta malo se smiri, popuši petu cigaru, naravno moju savijušu, i mirnijim tonom me upita kako ja zamišljam da se riješi problem. Već sam ja smislio rješenje zahvaljujući titinoj školi … Uzmem univerzalni instrument i dam mu krajeve da on sada bude asistent školovani, ja otvorim blok šemu i identifikujem elemente, provjerimo otpornost, kazaljka se pomjera na svakom elementu, ja otkrio sve … zaključak…neme prekida, ispravni vitalni sklopovi … idemo na pad napona … Sve mrtvo, ne reaguje! Aha tu smo, idemo na naponski ulaz … nema 110 v iz mreže … Ja to sada ne znam njemu objasniti … fali taj ulični sleng ili po vašem engleski … ali kad si načitan za čas nađeš rješenje …
Sin: Ti ga nađe za dva dana, sigurno!
Em: E mamu li ti tvoju, za pola sata sam skontao … zazvonimo na jedna vrata, nema stanara, druga nema, treća nema svi rade, nikoga na spratu. Opet ja uključim mentalne resurse i nakon deset minuta kažem njemu-“Da probam još jedan sprat niže, na dvadeset četvrti”, sjećam se. Dobro! Tu je dipling prebcivao kofer sa alatom iz desne u lijevu u fazi uspona. “Ma važi”, on će ti meni “idemo do prvog ako to rješava problem!”
Ali nije trebalo … Najzad nam otvori jedna starica i ja je zamolim za čašu vode. Kad je ona otišla po vodu, on se izdrelji na mene-“Kako će nam voda riješiti problem!” “Ne brini!” Uđemo u hodnik i pokažem mu neostvareni titin dipling tablu sa osiguračima …
On skoči zagrli me, poljubi, uzvikne “Ti si genije”, te skoči, počne otvarati ormarić …
“Ne taj moramo naći isti takav od naše prostorije na krovu”… Nekako je on ukapirao, vratimo se na krov i on nazove menadžera … “Ovdje imam veliki kvar, ali sam to lako savladao, znate vi mene”…”Samo mi treba vaše iskustvo da pronađemo osigurače”. Ne zna on gdje je glavna kutija, ali zvaće on trijumfalno Hed ofice. Sačekaj malo … razumio je sve, naročito da mene nema u toj priči, ali opet dobro napio sam se vode, častio me cigarom i proglasio za genijalca. Za deset minuta-opet telefon, on istrči van, kvrc proradi sve!
Sin: Pretpostavljam da si to bio u stanju uraditi, ali da si genije to ne vjerujem!
Em: Jedva sam izdržao svaki dan od kolega,
k’o papagaji… on je genije… on je genije
Ali, dobar glas se daleko čuje!
Ona baba razglasila… propaganda, “On je bog!”
Čudo neviđeno, njoj da neko ovdje pije prirodnu vodu!… I eto ti svakog dana nekog iz našeg lijepog grada, pa i iz provincije, sa “bože pomozi.” Bog ljubazno sasluša problem, analizira situaciju da optimalno rješenje i ljudi sretni … pročulo se na daleko … Ej!
Kći: Pomože li nekom poznatom, da stekneš prepoznatljivo ime?
EM: Naravno, bio je kod mene jedan dan Lari Kinginton!
Žena: Šta će njemu pomoć bogat, šarmantan, uspješan, popularan?
Em: Kako ste tako sve iste … dok je lovator, ima i sve ostalo.
Žena: Šta li to on nema što ti imaš?
EM: Nema ništa, kaže-“Znate meni ide dobro, ali muči me jedan problem … ovo je teška utakmica … konkurencija i pritisak propaganda me drži u grču napetosti tako da se borim svaki dan sa istim problemom:
kako da ostanem ovako inteligentan, ali da budem zabavniji!
Sin: Šta mu, Bogo preporuči?
EM: “To je jednostavno”, odgovori mu Bog, “Zaposli još pet pisaca
za tvoje skaske i samo još jednog prevodioca”!
“Dobro za pisce, ali što će mi prevodilac-to mi nije jasno.”
“Da bi ti bilo jasno”, odbrusi mu Bog.
Kći: Bravo poentirao si, pametnjakoviću naš!
Em: Imate još pola sata da vam pametnjaković ispunjava želje …
Žena: I čeka ga menadžer pice Hat u noćnoj smjeni!
Em: Malo si u krivu, nije menadžer, nego jedna rasna menadžerka, kojoj nikad nije dosadno u noćnoj smjeni … A ti, tatino dijete, kad pođeš u školu ne zaboravi štipaljku!
Sin: Šta će njoj to?
Em: Da zakači onu šarulju dok vas nikading strpljivo čeka, sluša-da bi ispunio ama baš svaku željicu.
Žena: Je l’ kuruze ti Ćobanove?



KRAJ

( “Kalatršma”, knjiga u pripremi, komedija “Štipaljka”)